Muzički stvaraoci

- rođen u selu Carevac (V. Gradište) 7.10.1895.
- školovanje: Požarevac i Užice (matura 1914)
- završio Pravni fakultet (1923)
- advokat u Velikom Gradištu i Beogradu
- učesnik u dva svetska rata
- borac za socijalnu pravdu, zatvaran i proganjan (Banjica, Dahau)
- zaljubljenik u muziku
- Srbin, svom narodu podario predivne melodije i podigao nacionalni ponos
- odsvirao Svilen konac, sasvim dovoljno za jedan život
- umro slavljen (Beograd 10.1.1965)
- njegova muzika traje u vremenu

24. mart, 1929. godina. Čarobna kutija je oživela. Iz nje su potekli zvuci muzike a ubrzo i reči: “Halo, halo, ovde Radio Beograd, na talasnoj dužini 455 metara. Molimo sve koji nas čuju, da nas obaveste o načinu prijema, jačini glasa i modulaciji.“ Među slušaocima je nastalo veliko uzbuđenje. Era radija je počela.

Te godine pozvan je, od direkcije radija, vilionista Vlastimir Pavlović da osnuje svoj orkestar. Ovaj muzičar i njegova grupa pokazali su veliko umeće sviranja narodnih melodija. Nastaje Carevčevo vreme kada narodna muzika na Radio Beogradu dobija svoj puni zamah. Veliki poznavalac ove muzike, a u isto vreme i izvođač, oformio je svojim znanjem, kao pedagog, mnoštvo pevača i svirača koji su prošli kroz njegovu školu.

Za Carevca narodna pesma i igra nisu samo muzički citat, vec esteska tvorevina. Tako je, poštujući svoje velike predhodnike (Kornelije Stanković, Stevan Mokranjac, Isidor Bajić), doprineo da nacionalna muzika dobije svoje dostojno mesto. Njega nije interesovala veća forma (kao rukoveti St. Mokranjca) vec melodija. On je nju doterivao i zahtevao od izvodjača da svaki ton i ukras ispoštuju. Melodija je za njega govor muzike, čitava priča, forma, emanacija duše.

U fonoteci Radio Beograda sačuvano je dosta snimaka Carevčevog orkestra i solista koji su sa njim snimali. Nažalost, period od 1935. do 1945. godine, kada se sviralo “uživo“ ostaje nepoznat. Neke divne glasove više nećemo čuti. Ostaje samo priča o njima.

Mnogi muzičari su doprineli da muzika Vlastimira Pavlovića Carevca bude dostupna slušaocima. Oni su bili njegovi verni tumači. Slušali su ga, uživali, unosili sebe. Studio VIII Radio Beograda bio je svojevremeno institucija narodne muzike.

Orkestar:
Carevčev orkestar bio je većinom sastavljen od gudačkih instrumenata. Do Drugog svetskog rata u njemu su svirali: dr Milutin Radivojević, sudija Cupić (bio i pevač), arh. Sinisa Savić, sluzbenik PTT Mika Lukić, dr Bata Zivković, Bata Todorović, pravnik...

Od 1945. do 1965. god. kroz orkestar su prošli i svirali u njemu mnogi muzičari.
Violine: Dragić Obrenović, Žika Balić, Pavle Popaz, Rade Jašarević, Branko Belobrk, Vlasta Jelić;
viole:   Mile Krstić, Jovan Nermešan, Rafajlo Blam;
čelo: Kosta Kokos
bas: Milan Jovanović;
klarineti: Ivan Cenerić, Božidar Milosević;
flauta: Milija Nikolić (dugogodišnji sekretar orkestra);
harmonike: Milutin Živković, Nenad Mićović, Petar Sam.

Dimitrije Mikan Obradović
Etnomuzikolog

ZAPISANO U VREMENU
Narodni orkestar Vlastimira Pavlovića Carevca
(1954-1964)
Set 3 CD
Autor izdanja Dimitrije Mikan Obradović
RTS PGP / 1997.

Grupa mladih, talentovanih izvođača iz tog vremena. Carevac sedi, drugi  s'desne strane.

Ko su bili naši najslavniji interpretatori 

u pratnji slavnog Vlastimira Pavlovića Carevca?

Vukašin, Vule Jevtić, rođen je 1913. godine u Rosici (Župa). Jedan je od naših najpoznatijih vokalnih interpretatora narodne muzike. Vukašin Jevtić je stekao široku popularnost kod ljubitelja narodne muzike svojevrsnim doživljavanjem narodne melodije i emotivnom interpretacijom. Za njegov muzički razvoj od velikog je značaja bio susret sa Vlastimirom Pavlovićem Carevcem i saradnja ove dvojice vrsnih umetnika. Interpretacija pesme "Što grad Smederevo" na najbolji način pokazuje osobine njegovog pevanja. Carevac je prihvatio njegov nacin interpretacije bez ikakvih izmena, a stil toga izvodjenja nazvao "Vulizam".

Budimka Jovanović, rođena je 1919. u Bitolju. Stalni je član hora Beogradske opere. Pevala je na Radio Beogradu.

Miodrag Popović, rođen je 1916. godine u Dobričevu kod Cuprije. Njegov tenor je uvek bio rado slušan, pa se njegovi snimci i danas mogu čuti u emisijama narodne muzike.

Dragomir Majkić, rođen je 1923. godine u Galičniku, Bosna. Bio je jedan od najtalentovanijih vokalnih solista Radio Skoplja. Važi za odličnog poznavaoca ogromnog broja pesama izvornog folklora. Bio je vrlo čest gost Radio-Beograda gde je nastupao sa Carevcem.

Saša Brajević, rođena u Makedoniji. Nakon oslobođenja živela je stalno u Beogradu. Bila je stalni vokalni solista Radio-Beograda. Vrlo uspešno i sa istaknutim doživljajem pevala je makedonski melos.

Nikola Badev, solista Radio-Skoplja (1918 - 1976), bio je rado viđen u emisijama Radio-Beograda, a njegova interpretacija pesme "Bolen mi leži mlad Stojan" uvek je bila doživljaj kako za slušaoce, tako i za Narodni orkestar koji ga je pratio.

Vojislav Petrusević, rođen je 1910. godine u Titovom Užicu. Jedan je od naših poznatijih pevača narodne muzike. Na njegovom repertoaru nalazila se, izmedju ostalih, i pesma "Cvetala mi ruža na pendzeru".

Duet Kondić - Gavrilović počeo je pevačku karijeru u KUD "Polet". Svetlana Kondić, rođena 1939. godine u Tuzli i Gavira Gavrilović, rođena 1938. godine u Beogradu. Zahvaljujući amaterskom radu afirmisali su se kao izvrsni interpretatori narodnih pesama.

Velinka Grgurević, rođena je 1926. godine u Zenici. Bila je učenica poznate pevacice Vuke Seherović. Pesma "Devojka pita slavića" zapisana je po njenoj interpretaciji.

Ljubivoje Vidosavljević, rođen je 1921. godine u Đevđeliji. Bio je dugogodišnji saradnik i jedan od najiskrenijih poštovalaca Vlastimira Pavlovića Carevca. Najradje je pevao pesme iz Južne Srbije.

Veselinka Ivancević (1914 - 1972) bila je vrlo popularna pevačica. Imala je svetao i vedar sopran. Pevala je isključivo vojvođanske pesme. U svoje vreme unosila karakterističan i autentičan kolorit kraja iz koga je ponikla.

Zaim Imamović je takođe bio čest gost Radio-Beograda u pratnji Narodnog orkestra Vlastimira Pavlovića Carevca.

Ružica Protić, rođena je 1919. godine u Požarevcu. Sa njom je Carevac mnogo sarađivao. Imala je prirodno postavljen glas i bila je naročito naklonjena gradskim pesmama.

Nikola Kolaković, rođen je 1926. godine u Beogradu. U svojoj dugogodišnjoj saradnji sa Carevcem razvio je sklonost prema lirskim narodnim pesmama koje je slušaocima verno dočaravao.

Dušan Nikolić (1922 - 1975) rođen je u Beogradu. Njegov repertoar je veoma raznovrstan. Pevao je sa puno osećaja i topline. Voleo je da peva i romske pesme čiji je jezik poznavao. Na jednom gostovanju u Makedoniji naučio je pesmu "Jovano, Jovanke" koju je pevao na Radio-Beogradu.

Rajko Rančić, rođen je 1919. godine. Poreklom je iz Leskovca. Bio je bliski Carevcev saradnik. Pevao je dugo godina narodne pesme na Radio-Beogradu. Svojim pevanjem je otkrivao lepote vranjanskog "sevdaha i meraka".

Danica Obrenić, rođena je 1920. godine u Mladenovcu. Jedna je od naših najpoznatijih interpretatorki narodnih pesama i spada međju prve Carevčeve učenike i saradnike. Njihova dugogodišnja saradnja je ostvarivana kroz emisije Radio-Beograda. Poseduje školski postavljen glas, velike izražajnosti i tehničke mogućnosti, sto joj je omogućilo izvođenje melodija u duhu autentične Carevčeve interpretacije.

Duet Radulović - Jovanović čine Vera Radulović, rodjena u Beogradu, i njena sestra Nada, udata Jovanović. Kao duet, sestre Radulović su počele svoju karijeru na Radio-Beogradu 1949. godine. Sarađivale su sa Carevcem do njegove smrti. Njihov repertoar obuhvata uglavnom pesme iz Srbije, pogodne za dvoglasno pevanje.

Divna Đokovic, dramska umetnica, sarađivala je sa Carevcem u postavljanju i izvođenju drame "Koštana" Bore Stankovića, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. "Mehanzi, mori" je jedna od najpoznatijih pesama iz tog pozorišnog komada.

Aleksandar Dejanović, rođen je 1923. godine u sremačkom selu Lednici. Pevao je uglavnom pesme iz Vojvodine, ređe iz drugih krajeva Srbije. Sa Carevcem je sarađivao samo izuzetno. I ta povremena saradnja ostavila je izvođačkog traga, što se može videti po pesmi "Moj čardače", koja je zabeležena po Dejanovićevoj interpretaciji.

Ivana Pandurović, rođena je 1932. godine u Svilajnacu. Iako je poznatija kao interpretatorka zabavnih melodija, sa Carevcem i njegovim orkestrom pevala je i narodne pesme, a među njima najčešće pesmu "Oj Jelena, kćeri moja jedna".

Bogdan Butaš, rođen je 1912. godine u Kovinu. Pevao je vojvođanske pesme, pretežno sa tamburaškim orkestrom, ali i sa Narodnim orkestrom Radio-Beograda koji je vodio Carevac. Nastupao je i solo, ili u duetu sa svojom suprugom Zorkom Butaš.

Zorka Butaš, rođena je 1915. godine u Podgorici. Na njenom raznovrsnom i širokom repertoaru su se nalazile pesme iz raznih krajeva naše zemlje. Omiljene su joj gradske pesme, koje su se takođe nalazile na njenom repertoaru. Poseduje školovan glas o kome su se muzički stručnjaci najlepše izražavali.

Bozidar Ivanisević je jedan od popularnih interpretatora crnogorskih pesama. Poznat je, takođe, i kao kompozitor i pisac tekstova za pesme u duhu crnogorskog narodnog melosa.

Nada Mamula, dugogodišnji solista Radio-Sarajeva, rođena je 1927 godine u Beogradu. Dugo godina posle rata bila je jedan od najvećih pevača narodnih pesama kod nas, pa je njena saradnja sa Carevcem bila veoma plodna.

Radmila Dimić, istaknuti pevac narodnih pesama iz centralne Srbije, rođena je 1922. godine u Saraocima. Učeći sa Carevcem pesmu "Prela Mara zlato na vreteno", došla je na ideju da pesmu "Presličica zveketala" koja je po tematici slična, pripoji uz ovu pesmu, čime je dobijena skladna celina. Carevac je to prihvatio, pa se tako i danas izvodi.

Ksenija Cicvarić, rođena je 1929. godine u Podgorici. Ksenija je dugo sarađivala sa Carevcem i nastupala na Radio-Beogradu. Pesmu "Sejdefu majka buđaše" kao i mnoge druge narodne pesme, Ksenija je naučila od svoje majke. Njena interpretacija je zbog toga po autentičnosti bila pravo otkrice za našu muzičku javnost.

Marija Grozdanović, rođena je 1929. godine u Kumanovu. Interpretirala je pesme iz Južne Srbije sa puno emocija. "Sadila moma lojze" je jedna od njenih najboljih interpretacija u saradnji sa Carevcem.

Branislav Simonović je takođe sarađivao sa Carevcem. Narodna pesma "Cimbil cveće" je stekla veliku popularnost, zahvaljujući Branislavu. Pevao je decenijama.

Vasilija Radojčić, rođena je 1936. godine u Kragujevcu. Jedna je od najtalentovanijih pevačica mlađe generacije. Izvodi uglavnom vranjanske narodne pesme. Vasilija je, takođe, naklonjena gradskim pesmama i romansama. Slušajući pesmu "Stanika mi bolna legnala" zapažamo koliko je Carevac poklanjao pažnju dikciji prilikom pevanja. Pesma je zapisana onako kako je on učio pevače da je pevaju.

Aleksandar Trandafilović, rođen je 1930. godine u Zaječaru. Bio je dugogodišnji saradnik Radio-Beograda. U emisijama narodne muzike izvodi uglavnom pesme iz Srbije. U njegovoj interpretaciji se oseca veliki uticaj Vuleta Jevtića.

Ismet Krcić, rođen je 1936. godine u Plavu, Crna Gora. Crnogorske izvorne narodne pesme interpretira sa puno emocija i kolorita kraja iz koga je poniklo.

Pavle Stefanović, rođen je 1925. godine u Paraćinu. Dugogodišnji izvođač narodnih pesama i vokalni solista Radio-Beograda, sa obimnim repertoarom u koji spada i njegova najomiljenija pesma "Tužno vetri gorom viju".

Zora Drempetić, rođena je 1927. godine u Beloj Palanci. Opredelila se za melodije iz Južne Srbije i sa uspehom ih je interpretirala. Svojom pesmom dočaravala je atmosferu starog Niša i Vranja.

Katarima Lilić, rođena je 1910. godine u Štipu. Bila je stalni član hora Radio-Beograda gde je nastupala i kao solista, izvodeći narodne pesme. Pesma "Zašto mi se srdiš libe" zapisana je po njenoj interpretaciji.

Mile Bogdanović, rođen je 1925. godine u Beogradu. Cesto je sarađivao sa Carevcem i Narodnim orkestrom. Poslednjih godina orentisan je na izvođenje starih gradskih pesama i romansi.

Repertoar Vlastimira Pavlovića Carevca
CAREVČEVA LIRA
Zapisao i priredio
IVO CENERIĆ
Knjaževac
II izdanje, 1988

Vlastimir Pavlović Carevac sa svojim orkestrom (gudacki deo).

Carevčev stil

Delo Vlastimira Carevca odlikuju neobična originalnost zamisli. U velikoj, gotovo pobožnoj ljubavi koju je gajio prema narodnoj muzici, zaokupljen jakim osećanjima za pevanje i sviranje, uspeo je da ovu muziku uzdigne do osobene lepote. Melodije odsvirane njegovim gudalom, ukazuju na čoveka izuzetne vitalnosti i imiginacije, sposobnog da transformiše narodni citat u svoje lične melodije. Tako, slušajući narodnu muziku, mi ne shvatamo u prvi mah da je pred nama umetniško delo jedne skladne, prefinjene duše. Ustvari, to je i suština prave umetnosti da kolektivno i lično spoji i stavi u službu najviših esteskih ciljeva. Neko će to zvati prava narodna muzika, a neko muzika Vlastimira Pavlovića Carevca.

U čemu je suština Carevčevog stila i koja su to merila i principi kojih se dosledno držao?

Narodna muzika po njemu sadrži nekoliko elemenata koje treba slediti. To su: melodija, ritam, tekst i ukrašavanje. Carevac je govorio da melodija oživi samo ako je dušom i merom otpevana, odnosno odsvirana. Od tuda i ona priča njegovih muzičara da Car govori violinom, saopsta-vajuci duboke tajne svoje muzike.

Tekst čini suštinu pesme. Iz njegovog sadržaja stvara se melodija, nižu ukrasi, dok akcenti u rečima određuju tok: da li će melodija ići na više ili na niže, da li će biti otpevana u jednom dahu, ili, pak, na neki drugi način.

Ukrasi (grupa tonova), kojima je Carevac pridavao veliku važnost, jednoj melodiji određuju poreklo (srpsko, bosansko, crnogorsko itd.) trajanje (brzo, sporo) i ukazuju na lepotu stila.

Svojim muzičarima i pevacima Carevac je često govorio da sadrzaj teksta igra bitnu ulogu u interpretaciji melodije. Razna raspoloženja, vesela, sentimentalna, borbena, tužna, morala su se i dosledno tumačiti. Otuda dinamika i pauza u izvođenju doprinose boljem razumevanju muzike. Pevač melodiju mora da iskaže, “donese“. Orkestar sledi njegova osećanja i dinamičkim nijansiranjem izgrađuje zajednički zvuk. Ovaj efekat se postiže na dva načina: usaglašenim sviranjem i pevanjem (orkestra i pevača) od tihog do najsnažnijeg zvuka.

Najveca zagonetka Carevčevog stila je zvuk njegove violine. Silne su se priče oko toga isplele, a biće sigurno i mnogo novih. Neki muzičari koji su sa njim svirali kažu da je njegov prstomet bio jedinstven. Drugi kažu da je gudalo, kako ga je on držao i prevlačio preko žica, “glavni krivac“.

Šta se ustvari čuje? Možda će ovde približan odgovor dati narodna muzička tradicija. Carevcu je verovatno u podsvesti, kao mnogima od nas, zvuk gusala bio i ostao primerna muzička matrica. Otuda nije čudo što sviranje ovog umetnika i tonovi njegove violine neodoljivo podsećaju na gusle. Glisanda, ukrasi, ležeći tonovi, fraziranje, legato pasaži, sve to čini da stil sviranja ovog majstora u nama budi sećanja na iskonsku pesmu našeg nacionalnog bića.

Mnogi će reći: Carevac je neponovljiv, najveći. Možda je tako. Ali je sigurno da govor kojim je pevao i svirao ostaje putokaz kako treba voleti i davati.

Vlastimir Pavlović Carevac, vilionista, šef orkestra, pedagog, nevidljive crteže svoje duše uneo je u našu svest. Opsela ga je narodna muzika, a on nju zauzvrat proslavio.

Njegovo delo je zapisano u vremenu.

Dimitrije Mikan Obradović
Etnomuzikolog

Romantik narodne muzike

Carevac je bio pojam i mit dok je bio živ, dok je sa njegove violine strujao životni dah narodne muzike. Da li je on bard ili rapsod svoga naroda? I jeste i nije. Stari bardovi i rapsodi su delovali pod drugim socijalnim uslovima od Carevca. Oni su živeli neposredno u narodu koji je stvarao lirske i epske pesme, sami su te igre i pesme oblikovali, dodavali ili oduzimali po nešto što je bezimeni tvorac ostvarivao u jednom izuzetno homogenizovanom socijalnom ambijentu. Sve se tu kretalo centripetalno, u smeru socijalne grupe i za nju. Carevac živi u doba masivnih medija, radija, televizije, proizvodnje gramofonskih ploča. U socijalnom smislu, to je doba centripetalnih kretanja. Narodna muzika, ona sa tla, uzima se i preoblikuje za potrebe i prema ukusu gradskih konsumenata. Njihovi afiniteti su sve različitiji, nema konvergencije ukusa, već naprotiv, divergencije. U takvim uslovima biti, "narodni umetnik" (naziv koji su mu spontano dali njegovi mnogobrojni, njemu samom u većini slučajeva nepoznati ljubitelji) nije isto što i biti prvi pevač ili svirač u selu. To već u izvesnom stepenu zahteva artizam, znanje zanata, profesionalizam.

Da li takav tip "narodnog umetnika" kakav je bio Carevac mora biti "čovek iz naroda". Ne, ali mora biti talentovan da oseti biće, dušu narodne umetnosti. Nedavno smo na televiziji imali prilike da vidimo i čujemo Jehudi Menjuhina uz indijskog virtuoza na vini Ravi Sankara. Evropljanin Menjuhin uspeo je da do srži prodre u duh i muzičkoj kulturi Evrope sasvim nesrodne indijske muzike. Uz jednog mađarskog Ciganina primaša, svirao je on jednom drugom prilikom mađarsku muziku sa manje uspeha, ali ipak veoma dobro. Da se zainteresovao za naš muzičko-folklorni idiom, verovatno bi se sa uspehom takmičio sa nekim našim sviračem kola.

Carevac je ipak bio "čovek iz naroda", pa je put ka cilju kojem je celog života stremio bio kraći, direktniji. No on se, u ulozi koju je konkretno igrao kao prvi čovek narodne muzike kod nas posle rata, morao i na izvestan način distansirati od sirove narodne muzike. Ljubitelj narodne muzike iz grada i malih varoši (u selo odmah posle rata nisu bili prodrli radio-aparati, a kada su osvojili selo i seljak se izmenio, pa se po estetskim zahtevima približio ljubitelju narodne muzike iz grada) zahtevao je puniji zvuk narodnog orkestra sa instrumentima koji nisu izvorni narodni, ali koji su godili njegovom sluhu.

Carevac je bio predodređen da, uz pomoć niza dobrih muzičara u svom orkestru i u redakciji narodne muzike Radio-Beograda, izvrši primarnu umetničku stilizaciju narodnih pesama i igara. Pošto sam radio u Muzičkoj redakciji Radio-Beograda od 1947 do 1955, imao sam priliku da mnogo puta posmatram kako Carevac vežba sa svojim orkestrom. Bio je izuzetno senzibilan muzičar. Njegova zvučna violina dobijala je boju ljudskog glasa u raspevanim lirskim pesmama, a prsti su mu se virtuozno preplitali u brzim i temperamentnim kolima. Bio je prirodno prvi svirač u svom orkestru, nametnuti autoritet, živa enciklopedija narodne muzike. Ali više od toga: bio je intiligentan muzičar, školovan, sigurnog ukusa, čovek koji je poznavao iznutra narodnu muziku i njeno osobeno poetsko biće.

Uvek je bilo pravo uživanje slušati ga. Razigra srce kolom, rastuži ga tužnom pesmom. On se muzici predavao celim bićem. I tada, dok je svirao, ili pratio pevača, on je postajao rapsod. Predvodio je svoje oduševljenje i uvek pri sviranju nasmejane muzicare. Bio je to jedan od poslednjih velikih romantika narodne muzike.

Moram reći da me je uvek po nečemu podsećao na Josipa Slavenskog. Ista po crtama markantna glava, razbarušena kosa poput grive. Ponašanje i jednog i drugog umetnika je bilo potpuno spontano, narodsko. Tek kada se bolje upoznaš i sa jednim i sa drugim, vidiš koliko oni mnogo toga znaju o umetnosti i koliko su sigurni u sebe kao muzičari a da to nikada ne pokazuju. I jedan i drugi bili su po kvalifikacijama intelektualci, ali to kao da su obojica krili. Hteli su da ostanu krv i meso svoga seoskog naroda, čijim su se duhovnim sokovima obilno hranili celog života.

Carevac je bio veliki protivnik "kafanskog stila" pevanja i sviranja narodne muzike, onog neukusnog melizmatiranja svakog tona u melodiji, eksploatacije grlenog i nazalnog pevanja, forsiranja dinamike gde joj je mesto i gde nije. Da je sarađivao sa televizijom, on bi pevače i svirače narodne muzike "čistio" od primitivnog gestikulisanja, od grimasa licem sračunatim da se kafanski gosti ganu u srce i odreše kesu. Ali on nije težio ni da narodnoj muzici oduzme vrelinu krvi i toplinu mesa živog bića. Reče mi jednom: "Kad sviram violinu kao da grlim devojku!" To je onaj plemenito-erotski odnos svirača prema instrumentu o kojem je veliki pijanista i kompozitor Sergej Rahmanjinov rekao na slican nacin: "Moji su prsti ljubavnici klavira".

Zato Carevčevu umetnost treba ceniti kao i svaku veliku umetnost, jer ona ima sva njena bitna obeležja; data je čoveku od čoveka sa odnegovanim estetskim senzibilitetom te ga čini boljim, plemenitijim, uzvišenijim, poetičnijim. Šteta je što oni koji su nekada snimali zvuk Carevčeve violine nisu sa više pažnje i brige sačuvali veći broj njegovih snimaka i njegovog orkestra da bi se na njima učile generacije sviranju i pevanju narodne muzike u čistom, nepatvorenom obliku.

Dušan Plavša
muzički urednik Radio-Beograda od 1947. do 1955.